Case #92 - Blaženstvo ništavila
Zek je pričao o osećaju gubitka ličnosti. Kao dete je mislio da će mu majka umreti (iako nije). Pričao je o tome kako mu je baka umrla. Molio se Bogu kao dete...ali je ona ipak umrla.
Kao rezultat, zbog nepoverenja u religiju – izgledalo mu je da bi Bog uradio suprotno od onoga što ga je pitao. Iz nekog razloga, biblijska priča koju je naučio mu je bila stalno u mislima – o nekome ko se molio, i djavo je došao da ga iskuša.
Tako je povezao strah sa molitvom. Verovao je u nauku, ali ne i u Boga. Sebe je smatrao nihilistom.
Njegova veza sa religijom i duhovnošću bio je sistem verovanja koji ga nije privlačio, i molitve su mu izgledale besmislene.
Istakao sam da duhovnost ima 3 glavna elementa: može pružiti inspiraciju i usmerenje, može da pomogne ljudima u pronalaženju uzvišenosti u svom životu, i pruža praksu koja donosi proširenje i radost.
Ništa od toga nije činilo njegovo iskustvo religije.
Istakao sam da su postojale duhovne forme kao što su Zen koji nije zahtevao sistem verovanja, uključujući i verovanje u Boga.
Komponenta gubitka ličnosti očito je imala psihološku dimenziju. Pitao sam Zeka da obrati pažnju na svoje telo. Rekao je 'ništa'. Pitao sam ga 'da bude ništa'. Uvek idemo uz otpor u Geštaltu, i prihvatamo svako iskustvo koje se pojavi.
Tražio sam da 'ništa' priča sa Zekom. 'Ništa', rekao je Zek, da nema poente života, da može da se ne nada ničemu. Život je samo ovozemaljsko iskustvo i onda umreš.
Ovo je sigurno zvučalo kao nihilistička filozofija za koju je Zek govorio da ima.
Pitao sam ga kako se oseča. 'Prazno'.
Opet, ostali smo sa prazninom neko vreme; zamolio sam ga da ostane u dodiru sa svojim disanjem, i ostao sam sa njim tu, u tišini.
Ovo nazivamo 'kreativna praznina'. To nije nešto čega treba da se bojimo ili kroz šta da pričamo, već da sednemo sa tim, i da dozvolimo da se nešto svojevremeno pojavi.
Zasigurno, posle nekog vreme, Zek je rekao da oseća toplotu u svom telu. Kako je disao uz ovo, osećaj radosti je prožimao njegov doživljaj. Bila je to neimenovana sreća, nepovezana sa bilo čime. Kako je ostao sa tim osećajem, postalo je vrlo intenzivno; disao je jako i duboko. To je trajalo neko vreme.
Nije bilo imena za taj doživljaj. To je samo bilo njegovo iskustvo. Njegov nihilizam nije bio samo distanciranje od vere ka nečem većem, to je takođe bilo udaljavanje od njegovog postojanja. Kako je dozvolio ovo iskustvo samoprihvatanja, dublji osećaj značenja se pojavio. Ovo je egzistencijalni pristup pronalaženju značenja – dozvoljavajući doživljaju da unese značenje, a ne da pokušamo da ga postavimo kroz objašnjenje ili projekciju.
Posted by Steve Vinay Gunther