Learn Gestalt

Snovi, sanjarenja I priče su slični: pružaju nam pristup osobi u celosti.

Džesi je sastavio priču o dva dečaka, blizanca. Obojica su se igrali na strani brane. Glavni lik, nazovimo ga Toni, plašio se vode. Drugi blizanac, Džek, nije. Džek je bio u vodi, igrajući se I zadirkivajuči Tonija, govoreći mu da uđe. Toni se držao nazad. Njihova majka je umrla pre nekog vremena, a o njima je brinula njihova maćeha. Toni je imao kamem u svom džepu, uspomenu od svoje majke. Džek je zgrabio kamen Iz njegovog džepa I bacio ga u vodu. Toni je požurio za njim, a onda je otkrio da mu je dobro u vodi. Zaboravio je na kamen.

Problem sa Džesijem je što je on bio neodlučan oko venčanja sa svojom devojkom. Voleo je, ali se nije osećao uvereno o dugoročnoj budućnosti, I nije mogao da dođe do čvrste odluke. Istražili smo ovaj san, tako što se Toni identifikovao sa svakim likom. Kao Toni se plašio vode I uranjanja u nju. Kao Džek bio je spontan, prijatan u sebi, razigran. Kao mrtva majka, voleo je, bio mlad I mekan. Kao voda, bio je dubok.

Njegovo iskustvo kao majke ovde je bilo važno, jer je njegova majka bila hladna I udaljena, I to je bio deo njegove teškoće u odnosima sa ženama – bio je upplašen da bude previše blizu, uplašen da će hladnokrvnost doći u vezu.

Dakle, ono što je bilo jasno ovde je da je njegova veza sa dubljim, toplijim, ženstvenijim delom svog iskustva. To je bio motiv da skoči u vodu. Takođe je bilo jasno da mu je potrebna pomoć njegovog "blizanca", nekoga ko se nije plašio, I ko bi uzeo tu sliku tople majke I "bacio" je u vodu.

Zato sam ga pitao da li možemo da to odigramo. Ja bih bio blizanac, uzeo uspomenu iz džepa I bacio u vodu. Složio se, pa priča ide "sada uzimam uspomenu, sada je bacam u vodu." Zamislio je sebe kako ide u vodu po nju. Zatim se osećao opušteno.

Ovo je bilo duboko iskustvo za njega. Još uvek se osećao mirno I da može da nađe dublje mesto u sebi, koje nije bilo tako namučeno brigama o budućnosti veze. Kao u priči, jednom kada je bio "u vodi", više mu nije bilo potrebno sećanje na majku. Bilo je jasno da je nekoliko stvari bilo neophodno. Prvo, da mu neko drugi pomogne – trebao mu je "blizanac" da usmeri njegovu pažnju na toplu majku za kojom je čeznuo. Zatim, njegov prirodni pokret ka tom mestu. Konačno, mogao je da bude sa samim sobom, ne podeljen na deo koji je želeo da krene, ali je bio neodlučan, I deo koji je upravo prešao u život. Osećao je kako postaju jedno. Imao je osećaj povezanosti sa dubokim, topplim, ženstvenim u svom srcu, pa je bio u stanju da zaroni u život I vezu, bez oklevanja.

 Posted by  Steve Vinay Gunther